Letnja pozorišna scena: predstave koje osvajaju i one koje razočaraju

Leto je stiglo, a sa njim i nekoliko uzbudljivih letnjih pozorišnih festivala. Iako pozorišna sezona tehnički miruje, duh daske koja život znači ne jenjava. Upravo je ovo idealan trenutak da se prisetimo predstava koje smo gledali, prepričamo utiske i napravimo svojevrsni vodič kroz svet glume, scenografije, kostimografije i režije. Jer, pozorište nije samo mesto izlaska - to je svet mašte i fantazije, ali i ogledalo stvarnosti, mesto gde se smejemo do suza, gde nas nešto prodrmaju iznutra i gde ponekad izađemo potpuno zbunjeni.

U nastavku donosimo pregled najzapaženijih pozorišnih ostvarenja proteklih sezona, prema sećanju i utiscima brojnih posetilaca. Neka ovo bude podsetnik šta vredi pogledati, a od čega možete bez griže savesti odustati, kao i poziv da zajedno razmislimo čega na našoj sceni još uvek nema, a voleli bismo da vidimo.

Predstave o kojima svi pričaju: preporuke publike

Kada je reč o predstavama koje iznova privlače publiku, nekoliko naslova se izdvaja kao apsolutni favoriti. Na prvom mestu, bez premca, nalazi se Velika drama u Narodnom pozorištu. Trajanje od četiri sata ne treba da vas obeshrabri - posetioci tvrde da vreme proleti, a snaga priče i glumačka energija su toliko intenzivni da se predstava gleda u više navrata. Jedan od anonimnih komentara glasi: „Najkompletnija predstava koju sam gledala. Traje četiri sata koje ne osetite. Rado bih je gledala i treći put.“

Ljubitelji mjuzikla svoje srce najčešće poklanjaju Pozorištu na Terazijama. Cigani lete u nebo su, po rečima mnogih, neprevaziđen mjuzikl. Opisuju ga kao „fenomenalan osećaj posle odgledane predstave“ i ističu da su ovacije posle izvođenja trajale skoro pola sata. Ništa manje oduševljenja ne izaziva ni Čikago - savršena koreografija, muzika i glumačka plejada koja istovremeno donosi komičnu i dramatičnu priču. Posebno se izdvaja utisak da je to „najbolji mjuzikl“ sa krajem koji je jednostavno antologijski.

S druge strane, drama Eling u Beogradskom dramskom pozorištu osvaja sinergijom dva izuzetna glumca čiji likovi postaju autentični, posebni, a opet tako prepoznatljivi. Gledaoci ističu da je retko videti „takvo saglasje ritmova, osećanja i igre“ i da poruka predstave - da smo osujećeni i povređeni, ali ne i uništeni - predstavlja suštinu dugog trajanja pozorišne umetnosti.

Komedija koja ne silazi sa usana je Dobrodošli u Srbiju u Zvezdara teatru. Toliko smeha da „facijalni mišići zabole“ - slikovit je opis koji se često ponavlja. Ribarske svađe u Narodnom pozorištu donose šarenolik i topao doživljaj, dok Ljubavno pismo u Ateljeu 212 i posle više od decenije na repertoaru iznova nasmejava do suza.

Kritički osvrt: predstave koje su naišle na mlake reakcije

Ne može sve da bude za desetku, a publika je često vrlo oštra i precizna u opisima razočaranja. Jedna od predstava o kojoj se dosta polemisalo jeste Nova stradija u Narodnom pozorištu. Iako je zamišljena kao oštroumna satira na stanje u društvu, prema utiscima brojnih posetilaca, nivo duhovitosti je na nivou „kursadžija“, tekst je nezanimljiv, a krajnji aplauz bio je takav da se „i glumcima videlo da im je neprijatno“. Sličan utisak ostavila je i predstava Sine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu - neubedljivo i bez očekivane snage uprkos poznatim glumačkim imenima.

Za Smrtonosnu motoristiku u Ateljeu 212 mišljenja su podeljena: dok jednima prija kao lagana komedija, drugi je vide kao patetično kukanje četiri žene bez ikakve dublje poruke. Predstava Seksualne neuroze naših roditelja (Narodno pozorište) podelila je publiku do te mere da su neki morali da se suzdrže da ne napuste salu na polovini. Kritike su bile upućene i na predstavu Miki Maus - nedostatak jasne radnje i hladnoća na sceni ostavili su ravnodušnim i one koji su došli otvorenog uma.

Zanimljivo je primetiti kako se pozorišni ukus menja sa godinama i koliko je on ličan. Pojedine komedije koje su pre deset godina delovale vrhunski, danas deluju usiljeno. Ipak, raznolikost repertoara omogućava svakome da pronađe nešto za sebe - i to je upravo lepota pozorišta.

Snaga umetničkog izraza: gluma, scenografija, kostimografija, režija

Ono što jednu predstavu izdiže iznad ostalih gotovo uvek je glumačka podela. Publika prepoznaje iskrenost, energiju i onaj neuhvatljivi momenat kada glumac prestane da bude izvođač i postane lik. Predstave poput Zagonetnih varijacija na maloj sceni Narodnog pozorišta dokaz su da su dva glumca i brižljivo napisan tekst dovoljni da se sat i po vremena gleda bez daha. Reakcije su pune emocija: „Zaljubila sam se u predstavu, plačeš, smeješ se, svega ima, a gluma je izvanredna.“

Scenografija i kostimografija takođe igraju ključnu ulogu. U Pozorištu na Terazijama, na primer, gotovo svaki mjuzikl odlikuje vrhunska vizuelna prezentacija - raskošni kostimi, maštovita scenografija i igra svetla. To su detalji na koje se, primećuju posetioci, sve manje obraća pažnja u nekim drugim kućama, ali Terazije u tome prednjače i stalno podižu lestvicu. Nasuprot tome, predstava Nova stradija se, prema nekim mišljenjima, nije proslavila ni u segmentu kostimografije, koja je delovala nedovoljno osmišljeno.

Režija je polje na kome se često lome koplja. Interpretacije klasika od strane pojedinih reditelja znaju da izazovu žučne rasprave. Jedan deo publike bezrezervno obožava Nušića, ali smatra da pojedine modernizovane postavke njegovih dela jednostavno promašuju suštinu. S druge strane, režije koje hrabro zadiru u kolektivnu svest i ne libe se kontroverznih scena - poput onih u predstavi Zoran Đinđić - nailaze na potpuno oprečne stavove: od oduševljenja do zgražavanja.

Mjuzikli, baleti i opere: za svačiji ukus ponešto

Ljubitelji mjuzikla u Beogradu su privilegovani. Pored pomenutih Cigana i Čikaga, nezaobilazni su i Producenti, Briljantin, Kabare, Neki to vole vruće i novije postavke poput Zone Zamfirove. Iako je Zona podelila publiku zbog modernizacije priče i kostima, većina se slaže da je energija na sceni neverovatna i da je predstava vredna gledanja. Mjuzikl Kosa, izvođen u Ateljeu 212, izazvao je disonantne tonove: jedni kažu da je fantastičan i donosi duh slobode, dok drugi ističu da je zvuk u tom prostoru jednostavno „lošiji jer ipak Atelje 212 nije pozorište za mjuzikle“.

Balet u Narodnom pozorištu ima svoju vernu publiku. Don Kihot, Ko to tamo peva i Bajadera se izdvajaju kao apsolutni favoriti. Posebno se ističe izjava jedne baletomanke: „Ne bih gledala nešto po deset i više puta da ne valja. Poslednje što me raspametilo jeste opera Jadnici u Madlenijanumu.“ Opera Rigoleto i Seviljski berberin takođe spadaju u često preporučivane naslove.

Madlenijanum se pokazao kao plodno tle za kvalitetne mjuzikle i opere. Pored Jadnika, izuzetne kritike idu na račun Rebeke, Plavog anđela i Travijate, dok je Čarobna frula opisana kao predivno, isceljujuće iskustvo, idealno za posebne prilike.

Kako do povoljnih karata - mali vodič za ljubitelje pozorišta

Često se može čuti da je pozorište skupo, ali srećom, to je uglavnom izgovor. Postoji mnoštvo načina da se dođe do karata po vrlo pristupačnim cenama, a informacije se prenose od usta do usta među posetiocima.

U Narodnom pozorištu postoji praksa takozvanih „studentskih karata“ - iako ih tako zovu, ne treba vam indeks. Dolaskom pola sata pre predstave, na blagajni možete kupiti kartu za svega sto dinara. Iako je reč o mestima na trećoj galeriji, ukoliko sala nije puna, često će vas bez problema spustiti u parter. Ovo važi i za dramu, i za operu, i za balet, a prema rečima iskusnih posetilaca, retko se desilo da ostanu bez mesta. Narodno pozorište za studente često daje i dodatne popuste - na primer, karta za treću galeriju uz indeks iznosi stotinu dinara.

Beogradsko dramsko pozorište omogućava kupovinu karata sa popustom od trideset do pedeset posto ukoliko se rezervišu putem zvaničnog sajta. Tako je neretko moguće gledati predstavu za dvesta do četiristo dinara.

Atelje 212 povremeno uvodi promotivne cene od 212 dinara ukoliko se karte kupe na sam dan predstave, deset minuta pre početka. Takođe, studenti sa visokim prosekom (desetke u indeksu) mogu ostvariti simboličnu cenu karte od 212 dinara. Čak i bez indeksa, poslednjih godina se dešavalo da se publika sa strpljenjem strpi i bude puštena besplatno - pod uslovom da je ostalo slobodnih mesta.

Pozorište na Terazijama nudi trideset posto popusta studentima, a često se na njihovu mejling listu šalju obaveštenja o popustima od pedeset posto. Jun je, primera radi, mesec mjuzikla kada su karte za parter snižene na šest stotina dinara umesto hiljadu i petsto. Klub ljubitelja pozorišta - besplatno učlanjenje - redovno informiše o akcijama i omogućava povoljnije rezervacije.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu vlada nepisano pravilo: za studente umetničkih akademija, ali često i za sve studente, ulaz je besplatan ako dođu pola sata pre predstave i sačekaju da se smeste vlasnici regularnih karata - naravno, ukoliko ima slobodnih sedišta. Ovo su potvrdili i mnogi koji su na taj način odgledali gotovo ceo repertoar.

Postoje i brojne druge pogodnosti: preko udruženja, preduzeća, škola i domova zdravlja mogu se dobiti karte za stotinu ili dvesta dinara. Čak i Pozorište Slavija ima akciju - tokom prvog, drugog i trećeg u mesecu, sve karte su samo trista dinara.

Šta bismo voleli da vidimo u pozorištu, a čega trenutno nema?

Dok prelistavamo stare programe i prisećamo se odgledanih komada, nameću se i želje za budućnost. Mnogi posetioci primetili su da postoji praznina kada je reč o određenim žanrovima i formama. Na primer, primećuje se da deo o pozorištu malčice kaska za ostalim temama - što se posebno odnosi na zastupljenost savremenih, hrabrih i društveno angažovanih tekstova domaćih pisaca. Iako postoje svetli primeri, poput komada koji se bave tranzicionim traumama ili kritikom sistema, deo publike žudi za više predstava koje će nas terati na razmišljanje, propitivanje sopstvenih shvatanja i sveta oko nas.

Komedije su uvek tražene, ali nije lako napraviti onu koja nije vulgarna ili se ne oslanja na jeftine fore. Voleli bismo da vidimo više britkog humora, inteligentnih dijaloga i duhovitih zapleta koji ne podilaze najnižem ukusu. Takođe, mnogima nedostaje i eksperimentalni teatar - performansi, pokret, igra svetla i zvuka koji pomera granice scene.

Letnji festivali su idealna prilika da se neke od ovih želja i ostvare. Na otvorenom, pod zvezdama, pozorište dobija sasvim novu dimenziju. Bilo da je reč o Bitefu, festivalu u Užicu ili gostovanjima u Novom Sadu, letnja scena donosi dah svežine i često smelije produkcije. Šteta je samo što su karte za pojedine festivale papreno skupe, pa se postavlja pitanje kome je kultura namenjena.

Još jedna česta primedba je i nedostatak interaktivnih predstava i onih koje se igraju u netipičnim prostorima. Publika je pokazala da voli i želi da bude aktivni učesnik, da oseti blizinu glumaca, da se granica između gledališta i pozornice izbriše. Primeri poput predstave Ženski orkestar u Domu kulture Studentski grad, gde radnja počinje već u prolazu između redova, pokazuju koliko takav pristup može da obogati doživljaj.

Zaključak: pozorište kao neiscrpni izvor emocija i razmišljanja

Pozorište je, kako reče jedan od anonimnih posetilaca, „svet mašte i fantazije, a tako stvarno“. Smeštajući se u udobne stolice (ili na galeriju za sto dinara), mi putujemo kroz vreme, postajemo posmatrači tuđih sudbina i prepoznajemo deliće sebe. U tom smislu, svaka preporuka i kritika publike dragocena je mapa za one koji tek treba da zakorače u ovaj čarobni svet.

Bilo da birate proverene hitove poput Velike drame, Cigana ili Zagonetnih varijacija, ili ste spremni da rizikujete sa nekim eksperimentalnim naslovom, važno je da pozorište ne prestaje da se traži i voli. Jer, kako je neko lepo primetio, „pozorište je svetlo koje čini nevidljivo vidljivim i ljudskim, i zbog toga ono traje večno.“

A sada, dok letnji festivali kuckaju na vrata, proverite repertoare, upecajte studentske popuste i prepustite se magiji. Ko zna, možda baš vi odgledate predstavu koja će vam se urezati u srce i postati tema razgovora za naredne godine.